...У скромној планинској кући за богатом посном трпезом причао је старац на прагу осамдесете. "Била је зима, снијег до кољена, моја стара мајка и ја смо се смрзавали, и тумарајући по домаћинском имању скупљали љескове гранчице и вржине. Он нас виђе, завика - мали, долази брзо вамо. Препо сам се од његовије бркова, а камоли гласа. Уведе ме у вашу кућу, вели угриј се. Даде ми, ко сад се сјећам, врућа љеба и без рјечи изиђе. Ђеца ме гледају и шуте. Дадоше ми и варенике. Потраја. Вели, мали умијеш ли да водиш волове. Умијем, велим. Е па ајде. Напољу пуне саонице дрва, врећа брашна и мало сира. Снијег је пршто под ногама, јадна мајка је плакала, ко и ја, ко и сад...
Опростите људи, слава је, него овај снијег..." Пожелех да васкрсне тај Домаћин...